Vuk Branković izdajnik ?
Istorijska ostrašćenost i osuda Vuka Brankovića zapisana je tek početkom 17. veka u delu „Kraljevstvo Slovena“, benediktinskog opata Mavra Orbina. Koreni negativnog stava prema srpskom plemiću iz druge polovine 14. veka sežu, međutim, u nešto dublju prošlost. Oblikovani su pre svega državnim prilikama, koje su usledile posle Kosovske bitke, zapravo borbom za političku prevlast između najvažnijih srpskih dinastija tog vremena – Lazarevića i Brankovića.
Posle smrti cara Uroša (1371), poslednjeg legitimnog vladara iz loze Nemanjića, carstvo su rasparčali oblasni gospodari. Za kratko vreme isprepletali su se i sukobili interesi Balšića, Mrnjavčevića, kneza Lazara, Nikole Altomanovića, Brankovića, Andrije Grope, Dragaša i još nekolicine vlastelina. U sveopštem metežu knez Lazar je morao vrlo brzo da pronađe snažnog saveznika, što je i uradio, onako kako se u to vreme i činilo, sklapanjem braka. Tokom 1370. ili 1371. svoju najstariju kćerku Maru udao je za velikaša Vuka Brankovića.
Branković nije bio izdajnik, mit vekovima jači od istine
Brankovići su ugledna i stara porodica i Vuk je sa pravom nosio prestižnu titulu “gospodin.” Njegov predak, Mladen, zaslužio je vojvodsku titulu još u vreme Stefana Dečanskog. Naime, on je bio jedan od onih plemića koji su, u veoma opasnim i turbulentnim okolnostima imali hrabrosti da stanu uz Dečanskog u njegovoj borbi za srpski presto. Mladenov naslednik bio je čovek po kome će porodica poneti ime – sevastokrator Branko. On je imao tri sina i kćer i zanimljivo je da je, baš kao u slučaju Stefana Nemanje, naslednik postao najmlađi sin – Vuk.
Legenda je potisnula istorijsku istinu i Vidovdanski izdajnik će uskoro, kroz pesmu i priču, stupiti na scenu u vidu jednog snažnog motiva, toliko snažnog da ga ni vekovi nisu mogli izbrisati. Kroz stoleća, sa kolena na koleno, prenosio se u Srba Vidovdanski mit, bez sumnje – najjači mit našeg naroda, a sa njim i moćna priča o žrtvovanju, posvećenju i – izdaji.
Negativni junak kosovske legende, Vuk Branković, slavni i velmožni gospodin, sposoban vladar i neustrašivi ratnik nepravedno je otpužen i osuđen za delo koje nije počinio. Najveća ironija je u tome da je on jedini ostao da pruža otpor Turcima čak i kada je to već bilo uzaludno i osuđeno na propast, ugrozivši tako svoj život pa i život svoje porodice.
Na kraju, umro je kao turski sužanj i sahranjen je na Svetoj Gori.
